Борис Дежуловић: Јаја у кукурузу

Предсједница усред Борова Села не жели искориштавати ову трагедију?! Жели затворити најтежа питања прошлости?!? Ни дрчни Стипе Месић, а камоли Иво Јосиповић, никад се нису усудили дирнути у мит о трагедији у Борову Селу и јавно затражити истину...

Boris Dežulović / 13. мај 2019

Foto: BUKA

Можете о Колинди Грабар-Китаровић мислити што хоћете, али тој жени – немојте ме криво схватити – од свих облина највећа су муда. Требало је, наиме, имати челична муда, па се прошлог четвртка појавити на обиљежавању годишњице покоља у Борову Селу, изаћи пред генерале, ветеране, министре и цјелокупну пригодно постројену јавност, пркосно стати пред видно тронуту славну хрватску повијест, храбро је погледати у очи и рећи: ‘Нисам задовољна тиме колико су надлежна државна тијела до сада учинила да се злочин у Борову Селу истражи. Од правде не смијемо одустати! То је тест озбиљности наше државе, прије свега морални тест који држава трајно полаже пред својим народом!’

Предсједница није задовољна тиме колико су надлежна тијела до сада учинила да се злочин у Борову Селу истражи?! Морални тест пред народом?!? Генерали, ветерани, министри, постројена јавност и тронута хрватска повијест блиједо су гледали у Колинду Грабар-Китаровић.

‘Злочинци не смију мирно спавати, али не смије спавати ни хрватска држава’, наставила је предсједница Републике. ‘Не желимо живјети у прошлости, не желимо искориштавати ову трагедију тако да продубљујемо подјеле и прошлошћу оптерећујемо младе нараштаје, већ желимо затворити најтежа питања прошлости и окренути се будућности!’

Предсједница усред Борова Села не жели искориштавати ову трагедију?! Жели затворити најтежа питања прошлости?!? Генерали, ветерани, постројена јавност и тронута хрватска повијест запрепаштено су се погледавали. Такво нешто до сада се у Борову Селу није чуло, ни дрчни Стипе Месић, а камоли Иво Јосиповић, никад се нису усудили дирнути у мит о трагедији у Борову Селу и јавно затражити истину: нитко, ето, до Колинде Грабар-Китаровић. А правда за убијене и истина о злочину јест ‘прије свега морални тест који држава трајно полаже пред својим народом’: ‘Желимо затворити најтежа питања прошлости и окренути се будућности!’ Писат ће то једном ваљда на некој спомен-плочи.

Хрватска је коначно добила свог Wиллyја Брандта.

Све до тада, до прошлог четвртка, истина о Борову Селу била је записана златним словима на црном мрамору. Таквим словима уписана је и у годишње меморијале, спомен-плоче, ТВ календар, повијесне књиге и школске уджбенике: 2. свибња 1991. у десет сати ујутро припадници српских паравојних јединица и Територијалне обране из Борова Села подмукло су, из засједе, отворили ватру на припаднике Специјалне јединице полиције из Винковаца, свирепо убивши укупно дванаест и ранивши двадесетак хрватских редарственика.

Био је то почетак. Све до тада били су спорадични оружани инциденти: покољ у Борову Селу био је рат. Потврдио је то и предсједник др. Фрањо Туђман, објавивши сутрадан нацији ‘најтрагичнији дан у краткој повијести нове демократске власти’ и, ‘могу рећи, почетак отвореног рата против Републике Хрватске’: ‘Ако се буде морало устати с пушком у руци и бранити слободу и суверенитет Републике Хрватске, онда ћемо то учинити. Нећемо презати ни од жртава ако то буде потребно!’

Тако је почео рат. Остатак приче знамо.

Или смо барем мислили да знамо. Све док се није појавила Колинда Грабар-Китаровић и затражила правду и истину, отворивши танку пукотину у црном, златописом гравираном мраморном миту о Борову Селу. Рецимо: што су припадници Специјалне јединице винковачке полиције уопће радили у већински српском, забарикадираном, али дотада посве мирном Борову Селу? Добро, то знамо, то пише доље, мањим словима: ишли су ослободити двојицу заробљених колега из Осијека. Претходну ноћ, наиме, четворица припадника осјечког МУП-а нападнута су на улазу у Борово Село. Двојица су успјела побјећи, а двојица су ухваћена.

Пукотина у миту једва се видљиво проширила. Рецимо: што су четворица редарственика радила у Борову Селу у глухо доба ноћи с 1. на 2. свибња? У реду, то што не спомињемо често не значи и да не знамо. Ено, још мањим, ситним словима, у дну онога мраморног монолита: четворица полицајаца из Осијека у глухо су доба ноћи отишла скинути четнички барјак дрско подигнут на барикадама на једном од улаза у Село. Је ли то било паметно? Сада знамо да није, али њима је јављено да на тој барикади те ноћи нема наоружаних стража. Тко је могао знати да им је припремљена засједа?

Пукотина је, међутим, сад већ довољно велика да се прилично јасно види како се на барикади у Борову Селу у ноћи с 1. на 2. свибња не вије никакав четнички барјак, већ ‘обична’ застава СФРЈ, тада још увијек у року употребе. Правда и истина баш немају мира, већ чачкају по живој рани. Рецимо: зашто су уопће Срби из Борова Села дан раније подигли ту, како сте рекли, југославенску заставу? Слова су већ толико ситна да су једва читљива, али добро, ако већ инзистирате: био је 1. свибња. Први мај. Срби су за Први мај подигли југославенску заставу.

Пукотина је све већа, па питања из мраморног монолита цуре као из поквареног бојлера. Јасно се сада виде два питања, једно глупо и једно мало теже. Рецимо, прво и глупо: је ли вриједило рискирати животе због једног комада крпе? Рецимо, друго и мало теже: зашто су тамошњи Срби, ако је био само један обични Први мај и ако је до тада у Борову Селу било мирно, наоружани до зуба чекали у засједи? Кога су чекали, чега су се бојали, што су очекивали и, најтеже од свега, зашто су очекивали то што су очекивали?

Ех, кога и чега, што и зашто. Она златна слова сад су већ толико ситна да миту треба прићи сасвим близу, треба му се приближити све до славне 1991., потом још ближе, до Првог маја, па му се унијети на само двадесетак дана пред напад на осјечке полицајце: а тамо, једне травањске вечери, одједном, из чиста прољетног мира, на Борово Село падају три гранате. Једна је погодила прву кућу у селу, друга оближње крумпириште, а трећа је неексплодирана завршила на београдској телевизији као тријумфални доказ усташке агресије. Након чега су Срби у Борову Селу, прилично разумљиво, појачали ноћне страже, па након неколико дана у засједи ухватили болно очекиване осјечке полицајце у повијесној мисији скидања југославенске заставе.

Што су златна слова на црном мрамору мита о Борову Селу ситнија, то је пукотина у њему све већа, па је сад већ толико велика да питања шикљају. Рецимо: тко је и зашто, забога, средином травња ничим изазван испалио три гранате на Борово Село, тко је покренуо трагични ланац догађаја који ће прекинути дванаест младих живота?

Ех, тко и зашто. То не пише чак ни најситнијим словима. То пише само у једној успутној и неважној пресуди Жупанијског суда у Загребу, којом је Јосип Бољковац, тадашњи министар унутарњих послова, прије пет година правомоћно ослобођен оптужбе за клевету ноторног Вице Вукојевића. У једном давном и заборављеном интервјуу Бољковац је, наиме, устврдио како су 8. травња 1991. у вечерњим сатима три гранате из протутенковског бацача ‘армбруст’ у правцу Борова Села, све ‘како би испровоцирали рат’, испалили речени Вукојевић, тадашњи осјечки шериф Бранимир Главаш и – сам министар обране Гојко Шушак! Што је обрана размјерно лако доказала и тадашњим извјештајем шефа осјечке полиције Јосипа Реихл-Кира, којега су весела тројица извукла из кревета да им кроз кукурузе покаже пут до Борова Села.

Није ни то баш посве непозната ствар, као што је била славних деведесетих, све док истину о Борову Селу нисмо запрепаштени сазнали из ББЦ-јеве документарне серије ‘Смрт Југославије’. Па ипак, више од двадесет година правимо се да то не знамо и да никад нисмо чули. Глупо би било, на што би сличила славна хрватска повијест да нам дјеца уче како је величанствени Домовински рат почео кад су министар Шушак, Вукојевић и Главаш – све ваљда ‘не прежући ни од жртава ако то буде потребно’ – једне вечери узели три бацача ракета, дошуљали се кроз кукурузе и испалили их на Борово Село, па се разбјежали по својим канцеларијама, да тамо неколико дана касније дочекају вијест о покољу над дванаест хрватских полицајаца?

Од истине и правде, међутим, не смијемо одустати. Хрватска држава, што рече храбра предсједница, ‘не смије спавати’, то је њен, како оно, ‘морални тест’. Јер ‘не желимо живјети у прошлости, не желимо искориштавати ову трагедију’, већ једном заувијек ‘затворити најтежа питања прошлости и окренути се будућности’.

То су, питате ли мене, златна слова, а не она на црном мрамору. То су муда, а не оних шест кукавичјих јаја у кукурузу око Борова Села.

Портал Новости


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.