Нјегош Мркоњић: Кад се играш богова

Кад сам први пут видио ову фотографију, подсјетила ме је на Пишоњу и Жугу, Том Сојера и Хаклбери Фина, на неке лијепе тренутке које сам провео са пријатељима.

Njegoš Mrkonjić / 31. август 2018

Подсјетила ме је на многе роштиље и пијанке, изласке, излете и кампове, моменте којих се радо сјећам. Та насмијана лица ћу носити у себи и увијек ће ми драго када их опет сретнем, јер били смо срећни и насмијани, врло слични овим младићима са фотографије. Међутим, оно што њихов осмијех разликује од нашег је чињеница да је њихов умазан људском крвљу. То су припадници једне од безброј усташких формација, које су 1941. године вршиле бестијалне злочине над онима које су сматрали недостојима живота.

Да ли је могуће да се неко ко је прије десетак минута заклао човјека, дијете или жену, може овако смијати и чак дјеловати срећан?

Интернет нам је дао огроман увид у оно што јесте људска природа и њен нагон, па стога не сумњам да је такво нешто могуће, јер психопате осјећају неописиву моћ док убијају неко друго створење. Стручњаци наводе да је тај осјећај много снажнији од сексуалног нагона што само потврђује да су ова два "јунака" итекако уживала док су се камама играли богова.

Погледајте још једном њихова лица. Не желим да у њима видите ништа друго сем онога што  јесу и што су били, чудовишта, и што сто сте ви могли бити да сте се стицајем околности  нашли  на кољенима испред једног од њих, испред ногу младића са камом у рукама. То је осјећај немоћи тијела, потпуна парализа, кошмар у којем дозиваш у помоћ, али немаш гласа да изустиш крик, видиш само блиједи метални сјај у очима злочинца који се наслађује твојим крајем.

Нашим усијаним мозговима, виртуелним ратницима и осталим појавама, као и сваком другом човеку, биће од користи да се запитају шта их то гони? Да ли је то можда исти овај осмијех са фотографије? Да ли се иза те претјеране бриге за нацијом, можда крије демон жељан људске крви?

Ако примјетимо тај осмијех, онда ће нам бити јасно зашто су многе комшије, без обзира чије биле, мијењале своја лица преко ноћи и постајале немилосрдне убице. Господо, свако од нас је потенцијални „комшија“!

А прича о злочину није о државама, нацијама и племенима, јер то би била прича о цивилизацији и култури, ова овдје прича је о мрачним дубинама људског безумља, прича о поремећеном уму.  Говоримо о болести и извраћености људске личности из које не може настати геноцидан народ, већ само геноцидни појединци чије наслађивање, сви ми, као бреме носимо ни криви ни дужни.

Погледајте некад изблиза све те претјерано забринуте за национална питања, све те виртуелне папагаје са пушкама и заставама, са великим ријечима које вас олако позивају у ратове и којекакве одбране.  Када им се довољно приближите, кад останете сами са њима суочавајући их са бесмисленошћу тога што заговарају уочићете немиран поглед, нервозу, видећете слабе и уплашене људе мање од маковог зрна, који кад се нађу у прилици да буду дио једне разуларене руље постају најгоре могуће звијери.

Заиста, ми немамо проблеме са другачијима од себе, са угроженошћу националних интереса, већ искључиво са злом које се налази у нама, жељом за убијањем! Зато ако не порадимо на себи демони ће се веселити и ко зна у којем моменту нашег живота заплесаћемо коло смрти окрваљених руку и лица, и бићемо све, само живи не, насмијани младићи са фотографије.

Тко сте? Одакле? Не знам, ал се гријем На вашем свјетлу. Пјевајте. Јер ћутим, Да сад тек живим, макар можда мријем. Свету Слободу и Освету слутим… Ваша ми пјесма враћа свјетло ока, Ко народ силна, ко сунце висока.

Иван Горан Ковачић – Јама

ФОТО: Мишко Ратковић из Триља, Далмација са још једним усташом, испрљани људском крвљу, после злочина 1941




Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.