Ослобађање књига

Wалтер Бењамин, ‘Распакујем своју библиотеку’ (превела Мира Богдановић; Књижарско-издавачка задруга Бараба, Београд 2015): Иза опијености старим књигама стоји смисао за традицију потлачених

Nenad Rizvanović / 13. мај 2019

 

У свом славном есеју ‘Распакујем своју библиотеку’ Wалтер Бењамин описује искуство ‘ослобађања’ властитих књига из дугогодишње тамнице. Тек на полици, једном извађена из таме кутија и сандука, књига је слободна. Створити пак библиотеку књига – а многи их у животу створе неколико – сигурно је један од комплекснијих људских послова. Герсхом Сцхолем пише како је Бењаминова библиотека ‘вјерно одражавала црте једне сложене личности’ и како су у његовој библиотеци ‘дјела која је сматрао великим – у жељеном нереду – стајала поред ријетких и драгоцјених књига којима, са страшћу старетинара, није био мање привржен’.

Wалтер Бењамин се у животу често селио и своје је књиге премјештао са старих на нове адресе. Књиге је губио или их поклањао или би их повјеравао пријатељима или би у нужди распродавао ријетка издања, да би потом те књиге, или неке друге, поновно набављао и куповао. Књиге су, дакако, увијек нераскидиво везане уз мјеста гдје смо их купили. Бењамин је имао привилегију да их купује у Мüнцхену, Гдањску, Москви и Напуљу, и куповао их је посвуда, у књижарама, антикваријатима и на аукцијама, куповао их је на тржницама и код уличних продавача. ‘И најмања антикварница може бити тврђава коју треба освојити.’ Иза опијености старим књигама стоји смисао за традицију потлачених, а за истинског колекционара стјецање старе књиге заправо је њезино ослобођење из тамнице. Куповина књига за Бењамина се често претвара у неочекивану авантуру. ‘Стајала је тако усамљена и напуштена на пијаци под ведрим небом, попут лепе робиње из 1001 ноћи, док је неки кнез, желећи да јој поклони слободу, не би купио.’

Постоје различите страсти које нас обузимају док купујемо књиге, поготово је интригантна ‘страст куповине књиге на коју никада ниси ни помислио а камоли пожелио’. Није Wалтер Бењамин, наравно, био ни први ни задњи неповратно фасциниран библиофилским издањима, издавачким каталозима, годинама издања и мјестима објављивања, није он први пламтио од узбуђења док је откривао ријетка или заборављена издања, или док би се заплео у загонетни и запетљани однос библиофилства, библиотекарства и књижарства, из чега се рађа страствена сакупљачка страст и страствено колекционарство књига које, као и свака друга страст, граничи с каосом. Колекционар – биће које углавном не чита књиге које купује – посебан је тип људи с развијеним инстинктом и разрађеном тактиком куповања. Колекционара има свакаквих: Бењамин пише о колекционарима који постају болесници кад остају без књига и колекционарима који постају злочинци док стјечу књиге. Сцхолем је памтио како је Бењамин посебно био склон књигама које су написали луђаци те дјечјим књигама и сликовницама.

‘Распакујем’ је један од оних ријетких есеја који страствено описују фасцинацију књигама и његовање збирки књига, посуђивање и враћање непрочитаних књига. И Бењамин је, попут Анатолеа Францеа, мислио да је једино егзактно знање које посједујемо знање о години издања неке књиге и њезином формату.

‘Од свих начина на који можемо набавити књигу, најотменијим се сматра онај да их сами напишемо.’ Писци пишу књиге, вели Бењамин, због незадовољства књигама које су купили а које им се нису довољно допале. Сам Wалтер Бењамин је написао ‘Једносмјерну улицу’, ‘Берлинско дјетињство’, ‘Новог анђела’, ‘Естетичке огледе’ и многе друге књиге, а своју је библиотеку, прије самоубојства, раздијелио пријатељима и антикварима.

Портал Новости


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.