Виктор Иванчић: Случај Кустурица - Мозак на службеном путу

Сними ли Емир Кустурица филм о Јасеновцу, бит ће то умјетнички допринос економији националне срджбе: редатељ ће жртве геноцида инвестирати у будућа крвопролића

Viktor Ivančić / 13. мај 2019

Емир Кустурица, редатељ, градитељ и савјетник Милорада Додика, реагирао је на порталу Искра.цо („електронске новине Андрићграда“: „светла страна света“) на фрагмент мог есеја из књиге „Иза седам логора“ – фрагмент у виду писма, иначе у цијелости измишљеног, а то ће рећи у цијелости истинитог, што га је ратни злочинац Милан Лукић из затвора у Естонији послао пројектанту „средњовјековног града инспирисаног дјелима и ликовима нобеловца Иве Андрћа“ у Вишеграду – и када сам то ауторско штиво прочитао (боље речено: покушао прочитати), увидјех у какву сам се густу и гадну кашу увалио.

Изузев недвосмислене поруке да сам ја усташа и особа од посебнога (постхумног?) повјерења Анте Павелића, авај, нисам у томе саставку успио разумјети ама баш ништа. Покушај конзумације Кустуричина текста представља јединствено искуство, већ послије пола реченице осјећаш се као да ти рој махнитих пчела зуји у глави: фрцају завјере, лете тајни документи, јуришају повијесне личности, смјењују се атрактивне дестинације, сијевају ножеви, изничу корпе пуне српских очију, а у опћем метежу бришу се уобичајене граматичке конвенције, теревенче падежи, мијешају се велика и мала слова, зарези нестају на путу од Ватикана до сједишта ФБИ-ја, па логика и намјера свег тог каотичног бунцања без било какве унутрашње повезаности и структуре просјечноме уму остају недокучиве, осим ако је аутор имао идеју поетиком распојасаних несувислости дати до знања како смисао лежи у томе да смисла нема.

Срећа те је Сенад Авдић – којег је Кустурица маниром ретардирана уличара засуо личним увредама – на порталу Слободна Босна такво уникатно булажњење подвргнуо примјереној деконструкцији, ситно га насјецкао и вратио пошиљатељу, лишивши ме доброг дијела невоље: немам томе мајсторском раду што додати ни одузети, штовише, без крзмања бих га супотписао. Приложит ћу стога тек два-три словца гледе Јасеновца…

Углавном, упињући се имитирати мој епистоларни приступ теми, Емир Кустурица пише писмо које ми као шаље Анте Павелић, захваљујући ми што сам по ослобођењу Јасеновца здипио документе и утајио факте о милијун жртава усташког логора, а онда у мање од три картице текста надире респектабилна гомила, редају се Адолф Хитлер, Јосип Броз, Јован Рашковић, Винстон Черчил, Пио XИИ, Дијана Будисављевић, Курцио Малапарте, Анте Старчевић, Макс Лубурић, Владко Мачек, Мирослав Крлежа, Хитлер у подморници бјежи у Аргентину, партизани под мојим надзором пустоше документацију у Јасеновцу, Тито у Напуљу труси виски с Винстоном, ја пребацујем усташке официре у Ватикан, Тито у Сикстинској капели с Пијом договара смјештај, партизани улазе у Ријеку и Трст како би омогућили усташама да побјегну из Загреба, ФБИ декласифицира тајне списе, Малапарте извјештава о корпи пуној српских очију, Павелић то демантира тврдњом да је корпа тек допола пуна, Кустурица процјењује како је српских очију у сваком случају пун Курцио… Бог те мазо!

Признајем да су ми од бубњања и интензитета сензација замало искочиле очи, мада нису српске, и да сам на једвите јаде успио задржати сталоженост: у реду, аутор се држи принципа „што на уму, то на друму“, што значи да му је мозак на службеном путу, нитко иоле нормалан не може га слиједити на том путовању, на такав се тип експедиција упутно осврнути само са сигурнога одстојања, а у цијелој ствари ипак има и зрнце хумора, наиме, комично је то што писац своје штиво сматра сатиричним, иако све упућује на то да је ријеч о жанру дијагнозе.

Осим тога, имајући у виду тренутно стање мојих дионица у тзв. хрватском друштву – гдје у службеној перцепцији осцилирам између југокомуниста и четника, овисно о афинитету ловаца на националне издајнике – не могу рећи како ми нарочито шкоди да ме нека просрпска будала окарактеризира као усташу. То у становитој мјери релаксира, јер су се етикете што их тридесетак година носим прилично офуцале, па му ово дође попут обнављања гардеробе. Не знам како би могао гласити наслов филма о усташкој уроти што се врти у Кустуричиној глави – „За дом вјешање“? – но власнику тикве можда бих морао и захвалити што се, додјељујући ми главну улогу, труди поправити мој положај у средини гдје живим, радим и чупам па садим. Он о томе не води рачуна, дакако, њему су ионако сви Хрвати исти, укључујући оне за које он само претпоставља да су Хрвати, али свеједно: бити четник за усташе, а усташа за четнике, може ли човјек пожељети квалитетније социјално збрињавање?

Будући да је прије мјесец дана, у друштву министра културе и информисања Републике Србије Владана Вукосављевића, Кустурица најавио снимање филма о усташкоме логору и геноциду над српским народом у НДХ, да је обзнањено како је држава за тај умјетничко-пропагандни потхват већ резервирала потребна средства, те ће сунути значајан новац у екранизирани Јасеновац (министар је том приликом рекао да се ради о „великој и зјапећој рани на тему нашег народа и нашег историјског памћења“, а редатељ објаснио како његов филм „треба да покаже како смо тамо страдали“, односно „да изађе из сфере нашег пристанка да тога није било“), некако слутим да би она логички несавладива гунгула у Кустуричину саставку, гдје Тито, Винстон, Пио и екипа уз виски и Микеланђелове фреске кују планове о затирању свеколиког српства, могла бити радна верзија синопсиса за будући трилер, нуклеус из којега ће израсти сценариј с достатном количином тенденциозних ступидарија да задовољи и државу и државног умјетника, а у коначници резултира величанственим призорима православног мучеништва.

Премда знам врло прецизан одговор, ипак ћу, да бих приближио редатељеву моралну оптику, изложити питање које ми је у оквиру ове гњаваторске преписке једино интересантно:

Зашто је, док пише писмо које тобоже Павелић мени шаље, Кустурици потребно да јасеновачких жртава буде баш милијун, дакле барем десет пута више него што их евидентира озбиљна и вјеродостојна хисториографија? Зашто му је тај хипертрофирани милијунчић од пресудне важности?

А ево одмах и одговора:

Зато да се – у пољу колективне митске свијести по којему без престанка бауља – не остави могућност да број Срба убијених у Јасеновцу буде досегнут бројем жртава за чије је убијање Јасеновац послужио као лажно оправдање.

Да, ствар је управо толико једноставна. Тим питањем и тим одговором, што се мене тиче, апсолвиран је комплетан случај Немања. А како нисам сигуран да ће му менталне прилике омогућити да то разумије, чини ми се најприкладнијим изравно му то дати до знања уз здраву усташку поруку:

Пуца мени прслук, Кустурице, за твој Јасеновац! Живо ме боли Курцио за твоју кошару пуну српских очију којом позиваш на слијепу мржњу!

Јер тај Јасеновац којим прослављени филмски умјетник испире уста и драшка осветничке страсти својих поклоника, а ускоро ће га ваљда оснажити и фикцијом на великом екрану, спада у класичан митски инвентар, попут Светог Косова, као мукли национални наратив о ексклузивном патништву чија јавна употреба, праћена идеолошком дестилеријом патворених суза, поуздано не служи ни истини ни опомени, понајмање исказивању пијетета, већ голој манипулацији онога Бећковићевог „остатка закланог народа“ који има бити наговорен и емоционално припремљен на збијање редова, брушење ножева и зборно шкргутање зубима.

С оволико година у костима и оволиким искуством с балканским политичким, интелектуалним и културним шљамом савршено лако препознајем меморијалне и комеморативне форме ратнога хушкања – о томе сам, уосталом, исписао стотине страница – а међу њима и такве маневре гдје ће капитално губилиште, попут неке жалобно-трауматичне матернице, бити непресушан извор самоаболиције и једна од лиценци за одријешене руке, или конкретније: гдје ће надраживање злочином у Јасеновцу послужити и извршењу и порицању злочина у Вишеграду.

Што се каменоклесара тиче, јасеновачко стратиште и вишеградско градилиште припадају истој духовној авантури. У Кустурици је службена српска митоманија добила свога водећег митоманијака, и ја немам никаквих двојби око тога што ће се збити када прими нову траншу државних милијуна са специфицираном намјеном. Сними ли филм о Јасеновцу, бит ће то умјетнички допринос економији националне срджбе: редатељ ће жртве геноцида инвестирати у будућа крвопролића.

Прије три године у Хрватској је уприличена премијера документарног филма Јакова Седлара „Јасеновац – истина“ – у којему је усташки логор смрти приказан као луксузно хотелско одмаралиште и поприште богатих културно-умјетничких активности, док су масовна убојства приписана партизанима – а при крају тога сликописа осванула је, уз остале, и моја фотографија, у виду потјернице, с оптужбом да сам проклети Југославен, „љевичарски фашист“, изрод који изазива „подјеле у хрватском бићу“ и инзистирањем на геноцидном карактеру Јасеновца набија „колективну кривњу хрватском народу“. И када ме сада конструктор Андрићграда истим поводом приказује као усташу, то само на карикатуралан начин потврђује да су одурни хрватски ревизионизам и српска жртвословна порнографија – репрезентирани кроз Седлара и Кустурицу – у своме провизорном антагонизму перфектно усуглашени и осуђени на то да се узајамно прехрањују.

Да и не спомињем на свој начин опсцену мулти-култи природу овдашњих трагедија забуне, гдје се један Жидов остварује као хрватско-католички, а један муслиман као српско-православни фанатик. Један се еманципира од свога нежељеног жидовства негирајући холокауст, а други надилази своје презрено муслиманство игнорирајући покоље над Бошњацима. Није ме, истини за вољу, нарочито брига за тај идентитетски бућкуриш, но нема сумње да је међусобни загрљај истовремено и љигав и чврст, налик змијскоме клупку сједињеном у заједничкој борби против истине, разума и морала.

У књизи „Иза седам логора“, која се бави спонама између културе и насиља, точније: националне културе и националног насиља, Кустурица је са својим неимарским подвигом у Вишеграду смјештен у маргинални рукавац текста, што је напосљетку штета, јер тешко да има стваралачке појаве која на прегнантнији начин утјеловљује споменуту проблематику. Ради тога је, док подиже монументалне псеудокултурне храмове у непосредној близини необиљежених стратишта, толико грозничаво заокупљен злом у далеком Јасеновцу.

Ставити се на чело механизације која ће стуцати четири каменолома за изградњу мегаломанскога српског меморијалног комплекса, најраскошнијег примјера националистичког кича на овим просторима – све са репликом косовског манастира Високи Дечани у његову средишту – у граду гдје ни најситнијом каменом плочицом нису означена мјеста масовних ликвидација, мјеста гдје су људи били заклани, устријељени или живи запаљени – ни у Пионирској улици, ни у Бикићима, ни на Мосту – за такву величајну мисију мораш бити морални скот од посебне грађе, нетко тко ће имати довољно отпорну савјест да реализира културну дораду колективног порицања што сам је у књизи описао у марксистичкоме кључу: „крвава материјална база и мраморна духовна надградња“.

То је дакле тај рефлекс и домет етнички моделиране етике: јасеновачки ужаси потакнут ће га „да покаже како смо тамо страдали“, а они вишеградски да нагласи „како смо се културно афирмирали“, то јест да се побрине да речени ужаси, преко гротескнога архитектонског дочаравања културне афирмације, не изађу „из сфере нашег пристанка да тога није било“. Даје се, другим ријечима, исти стари филм о српској жртви и крвничком остатку човјечанства, а у том филму Андрићград није ништа друго него надгробни споменик организираној утаји истине. Једино што је отворено питање ауторске аутономије, јер – не треба се заваравати – Кустурица клеше како власт свира, и то за солидне хонораре.

Узалуд су ту и кочијашко православље и квазисатиричне небулозе по којима ја плијеним документе и тајим јасеновачку истину, док Адолф бјежи у Анде, Тито и Винстон пију с Пијом, а Курцио пребројава шаренице. Кустурица је сервисер политике која је произвела Милана Лукића – сада и у формалноме статусу предсједничког савјетника – док сам ја, јеби га, увијек био заклети противник идеологије која је створила Дарија Кордића и остварењима попут Седларових сликописа реафирмирала Анту Павелића. То што фигурирам као чврста точка сугласности између два шовенска табора, макар ми лијепили етикете привидно супротна предзнака – па би ме једни уклонили као четника, а други као усташу – тек је аргумент више за неоспорну истину да су Седлар и Кустурица духовна браћа.

Уколико се пак вишеградски грађевински подузетник и власник портала Искра.цо, због својег силног редатељског дара, осјећа декомодираним када га се доводи у блиску везу с хрватским филмским дилетантом, морао би знати, најприје, да уз „светлу страну света“ можда постоји и мрачна страна светла, а затим, много важније, да вријеме гаси много тога, ако већ не лијечи оне „велике и зјапеће ране“ што их спомиње његов министар, ране за које су ранохоличали предвидјели да остану заувијек свјеже. Једна од сигурнијих посљедица дуготрајнога љубавног загрљаја с влашћу је труљење талента. А тада преостаје само да се читав предаш нацији и светом тлу. Хумус ин фабула.

Текст преносимо с портала Тачно.нет


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.